Предмет приступних преговора су услови под којим држава кандидат приступа ЕУ, а који се, у основи, односе на испуњавање трећег критеријума из Копенхагена, тј. усклађивање домаћег законодавства са правним тековинама ЕУ (EU acquis). Резултат преговора биће Уговор о приступању Србије Европској унији.Услов за ступање у чланство ЕУ је прихватање свих права и обавеза на којима се заснива ЕУ, укључујући и институционални оквир који је чини. Правне тековине ЕУ (примарно законодавство: оснивачки уговори; секундарно законодавство: уредбе, директиве, одлуке, препоруке и мишљења; остали акти: резолуције, изјаве, смернице, заједничке акције и др.) и други извори права (принципи дефинисани у пресудама Суда правде ЕУ, општа начела права, међународни уговори) подељени су, за потребе преговора, у 35 преговарачких поглавља. О сваком поглављу се преговара посебно.
Почетком 2021. године усвојена је нова методологија вођења приступних преговора. Дотадашњих 35 поглавља, која су обухватала области у којима Србија мора да испуни задате критеријуме како би постала чланица ЕУ, груписано је у шест кластера - владавина права, тржиште, економија, зелена агенда, пољопривреда и спољни односи. Кластер је скуп сродних поглавља која се отварају заједно, уместо да се отварају појединачна поглавља, што је раније био случај.
С обзиром да се преговори не воде o суштини правних тековина ЕУ, мора се истаћи да држава кандидат прихвата правне тековине ЕУ у облику у којем оне важе за све државе чланице ЕУ у моменту њеног приступања и прилагођава се правном, економском и друштвеном систему ЕУ, а преговарају се услови и модалитети приступања државе кандидата том систему.
Преговарачки кластери према областима политика ЕУ за преговарачка поглавља су:
1) Преговарачки кластер Основе за преговарачка поглавља: 5 Јавне набавке, 18 Статистика, 23 Правосуђе и основна права, 24 Правда, слобода и безбедност, 32 Финансијска контрола
2) Преговарачки кластер Унутрашње тржиште за преговарачка поглавља: 1 Слобода кретања робе, 2 Слобода кретања радника, 3 Право пословног настањивања и слобода пружања услуга, 4 Слободно кретање капитала, 6 Право привредних друштава, 7 Заштита интелектуалне својине, 8 Политика конкуренције, 9 Финансијске услуге, 28 Здравље и заштита потрошача
3) Преговарачки кластер Конкурентност и инклузивни раст за преговарача поглавља: 10 Информационо друштво и медији, 16 Опорезивање, 17 Економска и монетарна политика, 19 Социјална политика и запошљавање, 20 Индустријска политика и предузетништво, 25 Наука и истраживање, 26 Образовање и култура, 29 Царинска унија
4) Преговарачки кластер Зелени договор и одржива повезаност за преговарачка поглавља: 14 Транспорт, 15 Енергетика, 21 Трансевропске мреже и 27 Заштита животне средине и климатске промене
5) Преговарачки кластер Ресурси, пољопривреда и кохезија за преговарачка поглавља: 11 Пољопривреда и рурални развој, 12 Безбедност хране, ветеринарска и фитосанитарна питања, 13 Рибарство, 22 Регионална политика и координација структурних инструмената, 33 Финансијске и буџетске одредбе
6) Преговарачки кластер Спољни односи за преговарачка поглавља: 30 Економски односи са иностранством и 31 Спољна, безбедносна и одбрамбена политика, као и за усклађивање постизања извршавања обавеза у регионалној сарадњи обухваћених преговарачким кластером Основа.
Од свог почетка и стварања Европске економске заједнице (ЕЕЗ) 1958. године, Европска унија је у стању константног проширења, будући да је чланство, са првобитних шест држава оснивача, нарасло на 28 држава чланица 2013. године, да би данас ЕУ имала 27 држава чланица (изласком Велике Британије јануара 2020. године). Због тога су политика проширења и вођење преговора о проширењу детаљно регулисана материја у пракси Европске уније. Оно што је за државу која приступа Европској унији новитет и ново стање ствари, Европској унији је дугогодишња устаљена пракса.
Од првог проширења 1973. године, када су чланице – тада ЕЕЗ – постали Уједињено Краљевство, Ирска и Данска, основни принцип проширења је да нова држава чланица мора да прихвати правни поредак ЕЕЗ/ЕЗ/ЕУ у облику у којем постоји у тренутку њеног приступања. Дакле, принцип је да се нова чланица прилагођава правилима која важе у организацији којој приступа. Наравно, сама организација се изнутра мења, како би се направио простор за приступање и учешће нове државе чланице, али се то ради по устаљеној методологији која је иста за сваку нову чланицу. Овај принцип важи данас на исти начин као што је постојао 1973. године.
Због тога се у току преговора о чланству неће преговарати о садржини правног поретка ЕУ, тј. правних тековина Европске уније, будући да се Србија њима мора прилагодити. Од нове државе се очекује да у току приступања докаже да је способна да примењује правне тековине ЕУ на својој територији од дана приступања, на исти начин као и старе државе чланице. Она то мора да докаже у приступном периоду. Због тога је усклађивање домаћег законодавства у том периоду и изградња институција које морају бити способне да примењују то право, као и судова који надзиру цео систем, од кључног значаја. Способност за примену права ЕУ на територији Србије је услов за чланство, а не његова последица. Будући да је Србија до сада у доброј мери ускладила своје законодавство са правом ЕУ, можемо рећи да Србија већ у овом тренутку примењује право ЕУ у појединим областима, у форми домаћег законодавства које је претходно усклађено са европским.
Од овог општег приниципа – да се правне тековине ЕУ примењују од дана приступања ЕУ – постоје одређена одступања, о којима ће се преговарати у току приступних преговора. Србија ће, дакле, са Европском унијом преговарати о прелазним аранжманима који ће представљати изузетак од правила да се правне тековине ЕУ примењују на територији Републике Србије од момента ступања у чланство ЕУ. Ови прелазни аранжмани договараће се за области у којима Србија неће бити у стању да од дана приступања ЕУ примењује у потпуности правне тековине ЕУ. Разлози ове немогућности могу бити различити, а један од најчешћих је да примена правних тековина ЕУ изискује велика улагања, пре свега у инфраструктуру (у областима попут животне средине, пољопривреде, енергетике, транспорта), те да није могуће у кратком или средњем року испунити све захтеве који проистичу из правних тековина ЕУ. Други могући разлози су раније преузете обавезе Републике Србије које нису у складу са правилима ЕУ, а које се не могу раскинути или испунити у кратком року, или чињеница да се системи Републике Србије и Европске уније разликују у великој мери, тако да је прилагођавање система Републике Србије могуће спровести само на средњи и дужи рок. Са друге стране, и Европска унија може да затражи одређене прелазне рокове за себе, у којима Република Србија не би уживала сва права која проистичу из чланства. Временски период у коме ће се водити преговори зависи од времена за које ће држава кандидат бити спремна да у потпуности поштује обавезе из чланства у ЕУ и спремности Европске уније за прихватање нове државе чланице.
Ипак, битно је нагласити да су сви прелазни аранжмани, као што им и име каже, привременог типа, и да ће након протека рока који две стране договоре Србија бити чланица Европске уније са свим правима и обавезама као и друге државе Европске уније.
Да би Европска унија прихватила транзиционе аранжмане које Србија буде предложила, они морају бити временски и предметно ограничени, морају бити праћени јасним планом са дефинисаним фазама спровођења, као и са јасно одређеним финансијским средствима и административним капацитетима који ће омогућити испуњење плана. У областима повезаним са функционисањем унутрашњег тржишта мере морају бити брзе, а прелазни рокови малобројни и кратки. Такође, ове мере не могу укључивати измене у односу на правила и политике Уније, ометати њихово функционисање или спречавати конкуренцију. Да поновимо: прелазни рокови или изузећа од примене - могу бити затражени за области у којима, у тренутку приступања Европској унији, неће постојати довољан ниво припремљености за њихово потпуно усклађивање и примену.
Због свега наведеног, можемо рећи да се преговори заправо састоје од прилагођавања домаћег правног система правним тековинама Европске уније.
Примера ради, у случају држава које су постале чланице Европске уније 2004. године, са свих десет нових држава чланица договорено је 312 транзиционих аранжмана, и то у 15 од укупно 31 поглавља у којима су оне водиле преговоре. Од тога, 211 транзиционих аранжмана је тражено и добијено у свега четири поглавља (нумерација поглавља је овде наведена према методологији Европске уније која је важила 2004. године). Поглавље 7 (Пољопривреда) – 85 прелазних рокова (ово поглавље је данас раздвојено у три засебна поглавља: 11 – пољопривреда и рурални развој, 12 – исправност хране, ветеринарска и фитосанитарна политика и 13 – рибарство), поглавље 22 (Животна средина) – 55 прелазних рокова, поглавље 10 (Опорезивање) – 42 прелазна рока и поглавље 6 (Конкуренција) – 29 прелазних рокова. Дакле, у више од половине преговарачких поглавља није било ни једног транзиционог аранжмана, већ су нове чланице почеле да примењују правне тековине ЕУ од дана ступања у чланство.Румунија и Бугарска, приликом чијег приступања су преговори такође вођени кроз 31 поглавље (тада су се преговори водили у оквиру 31 поглавља, а данас се преговори воде у оквиру 35 поглавља, будући да су нека поглавља због њихове комплексности подељена), добиле су укупно 61 транзициони аранжман. Румунији је одобрено 33 транзициона аранжмана, од чега највише у поглављу 22 – Животна средина, укупно 13, као и у поглављу 7 – Пољопривреда, укупно осам. Њихова дужина кретала се од годину дана, колико је износио прелазни рок који се односио на обавезу прикупљања електронског отпада у складу са Директивом 2002/96/ЕЗ о електронском и електричном отпаду, до 11 година – колико је износио прелазни рок за изградњу система за прикупљање и обраду отпадних вода. Просечна дужина прелазних рокова износи пет година, док је највећи број рокова уговорен у трајању од две године. Бугарска је добила укупно 28 прелазних рокова. Највећи број се, као и у случају Румуније, односи на поглавље 22 – Животна средина, за које је предвиђено укупно девет, док је у поглављу 7 – Пољопривреда, предвиђено седам прелазних рокова. У оквиру њега се налази и најдужи прелазни рок од девет година – за постепено постизање усклађености у области директног плаћања.
Преговори са Хрватском вођени су у 35 поглавља. Преговорима је утврђено укупно 44 транзициона аранжмана у корист Хрватске. Највише транзиционих аранжмана везано је за поглавље 27 – Животна средина – укупно 13, као и за поглавље 11 – Пољопривреда и рурални развој – седам транзиционих аранжмана, који остављају и најдуже рокове за постизање пуне усклађености (као што је нпр. прелазни рок до 1. јануара 2024. године за усклађивање система за третирање отпадних вода).