Визе, реадмисија и визна либерализација

Правне тековине Шенгена

Једна од четири основне слободе за грађане ЕУ је слобода кретања људи, која је гарантована оснивачким уговорима. Иницијално је идеја настала од потребе да држављани држава чланица тадашњих европских заједница могу да се слободно крећу и настане у било којој држави чланици. Највећи напредак је постигнут потписивањем Шенгенског споразума 1985. године о постепеном укидању контроле на заједничким границама, а затим и Шенгенске конвенције 1990. године за спровођење споразума којим је и почело укидање граничних контрола између држава потписница. Спровођење споразума је отпочело 1995. године, као део међувладине сарадње. Данас су тековине Шенгена део правног и институционалног система ЕУ, и укључују скоро све државе чланице, с тим што укључује и државе које нису чланице ЕУ, и то Швајцарску, Норвешку, Лихтенштајн и Исланд.

Правним тековинама ЕУ укинуте су контроле на граничним прелазима унутар ЕУ¹, али је било потребно ојачати контролу на спољним границама, и то на јединствен начин. То је постигнуто заједничким правилима која се односе и примењују на сва лица која прелазе спољне границе, то се пре свега односи на типове виза које су им потребне, контролу коју је потребно спровести, затим уједначене услове за улазак и правила за кратак боравак, појачану полицијску сарадњу, јачу правосудну сарадњу, као и установљавање Шенген информационог система. Под притиском пандемије KОВИД-19, безбедносних претњи и мигрантске кризе, Европска комисија је предложила „Стратегију ка потпуно функционалном и отпорном шенгенском простору”.

Заједничка визна политика

Као део процеса спровођења правних тековина ЕУ било је неопходно да се установи заједничка визна политика држава чланица Шенген система, како би слободно кретање људи било олакшано укидањем унутрашњих граница, али уз установљавање система који на сигуран начин онемогућава нарушавање безбедности и спречава прекограничне криминалне активности. Основни пропис који дефинише заједничку визну политику је Уредба (ЕУ) 2018/1806  од 14. новембра 2018. године, којом се наводи листа трећих држава чији држављани морају да поседују визу када прелазе спољне границе и листа земаља чији су држављани изузети од те обавезе. Такође, ту је и тзв. „Кодекс о визама” ЕУ (Уредба 810/2009 са свим каснијим изменама), са пратећим приручницима за спровођење. Уредба 2018/1806  садржи листу држава којима је виза потребна и држава којима није потребна виза за кратак боравак у државама чланицама Шенген система. Кратак боравак подразумева боравак до 90 дана у периоду од шест месеци. Основна сврха наведене листе је процена стања у одређеним државама, и то пре свега у области безбедности, борбе против криминала и илегалних миграција.

Политика реадмисије у ЕУ

Реадмисија подразумева враћање лица која не испуњавању или више не испуњавају услове за боравак у некој држави. Уобичајено је међународно правило да државе прихватају своје држављане који се налазе илегално на територији друге државе и низ таквих билатералних споразума је потписан још почев од осамдесетих година. Међутим, током деведестих је почео процес потписивања споразума о реадмисији који су подразумевали, осим прихвата сопствених држављана, и прихват лица која су преко територије једне државе уговорнице ушле и илегално бораве на територији друге државе уговорнице. Након промене миграторних кретања током деведесетих, као и са развојем заједничког простора правде, слободе и безбедности, ЕУ је пооштрила своју миграторну политику, што је довело до усвајања Директиве о повратку 2008/115, која је ступила на снагу 2009. године. У Директиви су садржана јасна заједничка правила за повратак, коришћење принудних мера, задржавање, поновни повратак, добровољни повратак, уз пуно поштовање људских права лица у поступку реадмисије.

Споразум о реадмисији са РС

Један од захтева Процеса стабилизације и придруживања је био и процес закључивања Споразума о реадмисији између РС и ЕУ. Процес преговарања и закључивања овог споразума је вођен заједно са процесом олакшавања визног режима ЕУ према РС. Споразум о реадмисији је ступио на снагу 1. јануара 2008. године и спроводи се на ефикасан начин за обе уговорне стране, што показују и извештаји Европске комисије о напретку РС. Претходно је РС имала потписан низ билатералних споразума о реадмисији са већим бројем држава чланица ЕУ.

Споразумом о реадмисији лица која незаконито бораве регулисан је прихват држављана Републике Србије који нелегално бораве на територији држава чланица Европске уније, као и прихват држављана трећих држава и лица без држављанства у тачно одређеним случајевима. Споразум је реципрочан, тако да обухвата исте обавезе и за државе чланице ЕУ. Услови за прихват повратника су истоветни у оба случаја. Споразумом је прецизно дефинисан поступак реадмисије, и то: које податке треба да садржи захтев за реадмисију, докази којима се утврђује држављанство лица које се налази у поступку реадмисије, рокови у којима се реадмисија обавља и под којим условима, као и трошкови реадмисије. Регулисана је и заштита података о личности.

Споразум о реадмисији између РС и Европске заједнице има примат над претходно потписаним билатералним споразумима између Србије и држава чланица ЕУ, а Споразум се не односи на Краљевину Данску. Потписан је и низ билатерних протокола за спровођење јединственог споразума.

Споразум о олакшаној процедури за издавање виза са РС

Државе чланице ЕУ и Европска комисија договориле су се у децембру 2005. године да приступе преговорима за олакшавање визног режима за грађане региона, који би били на снази до пуне визне либерализације. У тренутку када је овај процес отпочео Европска комисија је нагласила да је либерализација визног режима према РС дугорочна перспектива и да олакшавање визног режима треба посматрати као транзициону фазу.

Преговори су отворени крајем 2006. године, а процес преговарања о визним олакшицама Европска комисија је нераскидиво повезала са преговорима за потписивање јединственог Споразума о реадмисији. Међузависност ова два споразума се огледала у томе да су преговори текли истовремено, а најважније је било да је ступање на снагу једног споразума зависило од ступања на снагу другог. Теме од значаја за Европску комисију у току самих преговора биле су у вези са напретком у више области. Најбитније је било питање безбедности путних исправа, тачније, увођење нових биометријских путних исправа, затим јачање административних капацитета за контролу границе, борба против корупције и борба против организованог криминала, као и напредак у контроли легалних и илегалних миграција.

Споразум је ступио на снагу 1. јануара 2008. године. РС је стављена на листу држава чијим грађанима није потребна виза за кратак боравак у државама Шенген система почев од 19. децембра 2009. године.

Олакшице за издавање виза које су предвиђене Споразумом

Споразум о олакшаној процедури за издавање виза предвиђа олакшице које се односе на одређене категорије становника, на дужину трајања визе, на цену визе, као и на поједностављивање и убрзавање процедуре за одређене категорије становника. Категорије становника на које се визне олакшице односе су: чланови делегација, пословни људи, возачи који обављају услуге међународног транспорта, чланови посада возова, хладњача и локомотива, новинари, лица која учествују у научним, културним и уметничким активностима, ученици, студенти, постдипломци, учесници у међународним спортским догађајима, учесници у званичним програмима размене које организују општине или градови близанци, блиски рођаци држављана РС који легално бораве у ЕУ, особе које иду на војна и цивилна гробља, присуствују сахранама, лица којима је потребно медицинско лечење и лица која их прате, представници организација цивилног друштва, представници верских заједница, припадници професија који учествују на међународним изложбама, конференцијама, симпозијумима, семинарима, особе које иду на туристичко путовање. За све наведене категорије број докумената неопходних за добијање визе је знатно смањен и подразумева само документа којима се доказује статус припадника некој од категорија. Значајна олакшица је издавање виза бесплатно за највећи број припадника наведених категорија, укључујући и пензионере и децу млађу од шест година. На основу Споразума, носиоци дипломатских пасоша Републике Србије су изузети од обавезе поседовања визе.

Процедура визне либерализације

Уредба 2018/1806 , која садржи листу држава којима је потребна виза за улазак у државе Шенген зоне и листу држава чијим држављанима виза није потребна, има два анекса у којима су побројане наведене државе. Да би се визни режим ЕУ према одређеној трећој држави променио, потребно је да се измени наведена уредба. Пракса је показала да се у питањима око визне политике тежи консензусу.

Дијалог о визној либерализацији са РС

Дијалог о визној либерализацији са РС отворен је 30. јануара 2008. године. Европска комисија је припремила детаљну Мапу пута са критеријумима које држава у процесу визне либерализације треба да испуни. Мапа пута је документ са листом техничких питања и услова, рађена у сарадњи са државама чланицама које су на тај начин биле укључене у цео процес. Основни предуслов за дијалог је било несметано спровођење Споразума о реадмисији. Критеријуми из Мапе пута су подељени у четири групе питања која су била обухваћена даљим током дијалога, и то:•    Блок I - Безбедност докумената;•    Блок II - Илегалне миграције, укључујући реадмисију (питања у области управљања границом, одговорности превозника, политике азила и управљања миграцијама);•    Блок III - Јавни ред и безбедност (питања која се односе на борбу против организованог криминала, корупције и тероризма, судску сарадњу у кривичним стварима, сарадњу у спровођењу закона и област заштите података о личности) и•    Блок IV - Спољни односи и основна права (питања која се односе на слободу кретања, услове за добијање личних исправа, заштиту мањина).

Шта визна либерализација подразумева за грађане РС?

Либерализовани визни режим према Републици Србији значи да грађани Србије имају право на кратак боравак и да могу слободно без виза да путују у државе чланице Шенген зоне не дуже од 90 дана у периоду од шест месеци. Грађанима РС је потребан важећи биометријски пасош за прелазак спољних граница ЕУ, након чега слободно могу да се крећу у свим наведеним државама. Током контроле на уласку у Шенген зону, надлежни органи могу да траже доказе да путник поседује довољно средстава за издржавање током свог боравка, здравствено осигурање, као и да поседује неопходна средства за повратак. Право на улазак без визе не подразумева могућност сталног настањења нити радних активности, пошто се безвизни режим односи само на кратак боравак.